Kako “preživeti” pubertet? 

„Centrala za razum“ tj. prefrontalni korteks kod tinejdžera još nije u funkciji kao kod odraslog čoveka, što nosi sa sobom rizike koji „nisu poželjni“. To je slučaj kod „mozga u razvoju“. Zato adolescenti reaguju burnije i prenaglašeno, a rekli bi nešto beznačajno, pa neki misle, kako je napisao moj kolega sa Novog Zelanda- Najdžel Lata, da se „izlila puna kofa hormona u krv“.

Ponekad nakon razgovora sa klijentom- tinejdžerom pomislim da nije važno da li se bode šestarom ili secka žiletom, “duva u odabranom društvu” ili ističe grudi na Instagramu, već šta njegovi roditelji kažu sebi u vezi sa tim. Biti dete nije lako. Biti starije dete takođe, a naći se u ulozi roditelja tinejdžera danas je pravi izazov. Razlog tome je neiscrpan repertoar ponašanja i skrivenih psiholoških poruka u koje su ova ponašanja obučena. Ovo doba dramatično poziva roditelja na promene, kao i njihovu sposobnost da se pobrinu za sebe! Kad je o granicama reč, onda pored onih geografskih o kojima svi uče da bi znali imena teritorija koje mi zemljani nazivamo državama, bitno je da u razvojnom smislu imamo u vidu i adolescenciju, period kad mlada osoba uspostavlja nove granice ličnosti. On ili ona to radi uz svoje stalno prilagođavanje, a vrlo često i kroz borbu ili bunt.

Potraga za smislom

Tinejdžer je mlad čovek u tranziciji i to 24h. Fiziološki, anatomski tj. razvojno sve se kod njega menja. Ova priča o razvoju jedinke kroz koju svi prolazimo ide uz stalno usklađivanje osobe sa slikom o sebi kao već formiranom čoveku, (koji još ne postoji) i koji je tek u nastajanju! Uz to, otvaraju se različiti novi svetovi i interesovanja za kojima se ide u pohode, a odgovore za sve to još nemaju. Nijedan tinejdžer sa kojim sam razgovarala usled nagovora roditelja „da popriča sa psihoterapeutom“ nije bio „isti slučaj“. Ono što se zna je da jedan broj mladih traži smisao života i sebe u tom smislu, a jedno od pitanja gde zapinju je: „zašto život, roditelji, škola ili svet nisu fer?“

Stil života jednog tinejdžera

Mladić koji ide u umetničku školu, odlično slika i postaje bezvoljan u mračnoj sobi pita se šta je to što ga može učiniti srećnim. Kako pola razreda uvežbava eksperiment sa tabletama, on se takođe izlaže sličnom, i „lati se diuretika“ kako bi smršao. Ali, onda, ne može da stane. Kasnije polako počinje i da se „secka“ žiletom, u tajnosti. Sve vreme sumnja u sebe, samoodbacuje se, prezire sebe i svoje telo, što je samo propratni deo repertoara njegovog ponašanja .

Drugi mladić ne želi da uči iako je inteligentan. Pronalazi razloge zbog kojih počinje da istražuje internetom i stiže do neke vrste kriminala, eksperimentišući sa platnim karticama. ’Što da ne? I drugi su se obogatili?’ „Da, važno je biti bogat“ je njegovo uverenje koje ga motiviše i do antisocijalnih ponašanja

Treća, vrlo mlada osoba ne može da udovoljava i ocu jer živi sa majkom, pa povremeni odlasci kod oca predstavljaju stalnu selidbu vikendima, ali i napor. Iako otac želi da mu pruži najbolji deo kvalitetno organizovanog vremena, njemu to postaje „zamor“, i radije provodi vreme u bezvoljnom igranju igrica, skrolovanju telefona ili saniranju dosade. Otac ispada iz igre „zajedničko provedeno vreme“ i oseća se suvišno i bez autoriteta.

Gde smo pogrešili?

Ono što je zajedničko roditeljima iz sva tri primera jeste pitanje: „Gde smo pogrešili?“ Radi se o dobu, ali i o novim roditeljskim iskustvima, koja treba da gase stare programe ponašanja, dojučerašnje razvojne faze u kojoj je njihov tinejdžer bio dete. Pravila se dakle menjaju. Biti roditelj često znači biti zaštitnički orijentisan. Upravo to smeta njihovoj deci, jer zaštita, plus preterivanje vode u prezaštićivanje, a to je (izvinjavam se u ime tinejdžera), njihovim rečnikom rečeno „smaranje“. U psihološkom smislu jeste i neka vrsta onesposobljavanja osobe, a to niko ne želi da radi svom detetu, zar ne?

Evo kako to izgleda u njihovim očima: dojučerašnja uputstva i prigovaranje oko učenja postaju „smor“, a zabrinutost za ocene: „Njima je samo to važno, fuj“. Proganjajući i preteći roditelj poziva opciju: „Hoćeš da se tučemo ?“ ili „Beznadežno je živeti uz vas.“ Prezaštićujući kaže: „Skini mi se!“ i ostale grubosti. Roditelj „drugar“ takođe nije baš najsrećnija opcija jer ga tinejdžer može tretirati kao sebi ravnog, uključujući i sve radnje koje radi sa vršnjacima: psujući, dobacujući u najgorem slučaju ponižavajući.

Fleksibilnost je moć

Kako onda treba da se ponašamo, pitanje je većine roditelja koji dođu kao prethodnica tinejdžerskom tretmanu? Čvrst, jasan, određen, duhovit, fleksibilan nenametljiv roditelj koji pita, uspostavlja pravila i saopštava ih svom tinejdžeru. Roditelj nije kamen koji nema emocije. On je ljudsko biće i on ih pokazuje:
„Žao mi je što tako razgovaraš“
„Ne bih tolerisao ovaj pristup“
„U svakom slučaju očekujem…“
„To što kažeš da nećeš, za mene znači da hoćeš samo na tvoj način. Da čujem, koji?“

Tolerisanje dosade

Ono što roditelje zna da oneraspoloži jeste posmatranje nekvalitetno provedenog vremena njihovog tinejdžera. Ako gleda u kompjuter, ukoliko konstatnstno skroluje svoj mobilni telefon, kada ne skida slušalice i zamahuje glavom u pravcu jednog od četiri ugla sobe jeste teško podnošljivo za gledati, a kamoli razumeti. Vreme je problem za veliki deo tinejdžera. Kao da su po nekada u bezvremenoj zoni, a svaka sugestija u vezi toga doživljava se kao pritisak. Ipak, jedan od zahteva ove faze života jeste i učenje tolerisanja dosade. Ovde treba imati u vidu malu građevinu u mozgu koju zovemo „amigdala“, kao sedište instikata i emocija, a čiji razvoj i funkcija imaju za posledicu i niz novih i neverovatnih novih ponašanja. Kako i „centrala za razum“ tj. prefrontalni korteks još nije u funkciji kao kod odraslog čoveka, to nosi sa sobom rizike koji „nisu poželjni“, što je slučaj kod „mozga u razvoju“. Zato adolescenti reaguju burnije i prenaglašeno, a rekli bi nešto beznačajno, pa neki misle, kako je napisao Najdžel Lata, moj kolega sa Novog Zelanda da se „izlila puna kofa hormona u krv“.

Udaljavanje

Ono što primećujem da najviše pogađa roditelje jeste udaljavanje dece, tačnije gubljenje kontakta sa njihovim do jučerašnjim mezimcem ili mezimicom. Do juče mamin sinčić više nije sklon ni da se okrene ukoliko ga zovete, ne obraća pažnju na ono što mislite da je važno, možda će tražiti u svemu korist i delovaće kao da nema neki plan. Ova tinejdžerska „pošast“ videće se i u njegovoj sobi u kojoj, „kao da je pala bomba“, a njemu to uopšte nije važno, ili on to i ne primećuje. Jedan od pokušaja roditelja je nastojanje da razgovorom reše svoje dileme, žele da mu se dete „poveri“, da mu kaže, a to bi bilo poslednje što tinejdžer želi. Niste zato loš roditelj, treba samo da ste kreativniji, i da istražujete dalje!

Samostalnost uz poziv na odgovornost

Umesto stalnog ugađanja dobro je utvrditi poligon za odgovornost, bilo u vidu neke aktivnosti u kući, sobi ili prema ukućanima, što će svakako izazvati burnu reakciju, pa tako grubost ne gine s ove ili one strane. Bez uzbuđenja, molim! Raditi stvari na „svoj način“ je sastavni deo ove faze života koja produbljuje individuaciju i kroz koju prolaze da bi stigli u zemlju sopstvene ličnosti. Ukoliko je ne prođu, nego se adaptiraju na roditeljske zaheve non-stop, mogu izgubiti volju da otkriju ko su ili šta vole i šta im je važno, a to onda znači da će stalno isključivati deo ličnosti koji ih čini živim. Opasnost ove vrste hiperadaptiranosti osobe na različite zahteve drugih vodi u neku vrstu pasivnosti i otpisivanja sopstvenih snaga. Dobro je da zna šta vi očekujete i zato kao roditelj nije dobro stalno relativizovati očekivanja. Razgovor je relativna stvar kad je u pitanju razumevanje, jer on ne bi trebalo da se sili, niti da se odigra samo kada roditelj to hoće. Ponekad ulazak u njihov svet, ma kako vam daleki bili japanski crtani junaci, bendovi koji repuju ili igrice koje ise igraju interplanetarno u zakazano vreme, pomaže. Čak i vaše bivanje tu negde, pa i u tišini uz roditeljsko poštovanje budućeg mladog čoveka pomaže. Jedna mama mi je rekla da su je teme koje je pokretala njena tinejdžerka „bacale u nesvest“, ali je odlučila da bude tu. Prepoznala je da je ponekad to značilo da je njena dojučerašnja devojčica svesno odbacivala sve njene vrednosti i uverenja. Kasnije smo to prepoznali kao nesvesnu potrebu mlade devojke da bi se odvojila od roditelja i shvatila ko je.

Kad treba ćutati?

Neki roditelji tokom terapijskog procesa zaključe da je nekad pametnije ćutati. Zaista, ponekad treba prepoznati trenutak, što donosi i dobre poene za odnos sa detetom. S tim u vezi su i debate sa vašim tinejdžerom. One šalju dozvolu na razmišljanje i ohrabruju ga, iako znaju biti sastavni deo ulaska u neku vrstu „ratne zone“. Ovi razgovori umeju biti vrlo plodonosni jer se povezujete na nekom nivou u istoj temi, iznosite svoje mišljenje koje može biti delom usaglašeno sa njegovim. „Slažem se sa tobom u ovome, a ovo što kažeš mi je daleko, jer mislim da..“ Debata, ma kako ukrštala koplja može da vodi u bliskost, jer bliski raspravljaju.

„Volim te“ se podrazumeva

Apsolutni stav ljubavi i prihvatanja vašeg tinejdžera treba da je dežuran oblik svake roditeljske ljubavi. Iako se u ovom dobu roditelji uglavnom bave korigovanjem i kritikom ponašanja, nekad zanemare važne bezuslovne poruke pre svega da je tinejdžer (ma koliko ga teško razumemo) uprkos svemu, voljen! Roditelji ne bi trebalo tu da odustanu i kad kažu tinejdžeru da ga vole, a za uzvrat dobiju prevrtanje očima ili neki od auditivnih ’krikova’, uz naježenost osobe kojoj je upućeno. Roditelji koji prepuštaju jednom roditelju vaspitanje rizikuju, jer isključuju sebe iz odnosa i dobrovoljno stoje po strani, a to nije ono što mlada osoba treba da vidi – oba proaktivna roditelja (ako je moguće ne u isto vreme, jer dva na jednog zna biti baš naporno). Takođe, otpisivanje važnosti jednog roditelja je vrlo toksično, a uz to, dete se oseća se sigurnije kad vidi da vi i partner delujete timski. Ovo je posebno bitno kad ste razvedeni.

Prihvatite svog tinejdžera

Prihvatite ga kakav jeste, prilagodite svoje reakcije kad shvatite kako funkcioniše, ma kako vam njegov svemir izgledao dalek. Nije jednostavno, ali pomaže. Kad vaše dete prepozna da ste na njegovoj strani, može da krene dalje putem razvoja. Roditelji pružaju uzor, tj. model i to od odnosa prema sebi do sopstvene seksualnosti i socijalnih relacija. Od ranih dana dete će posmatrati kako gledate ili tretirate sebe. Bilo da živite sa partnerom ili sami sa svojim tinejdžerom nastojte da stvorite dom, jer dom jeste mesto u kome se sabiraju misli i gde se sagledava situacija. Pa i ova tinejdžerska koja prolazi kad – tad.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener