Nepoverenje i strah od ljudi
Foto:Unsplash
Moja klijentkinja ne voli da živi. Ona smatra naporom da izađe iz kuće, ode na radno mesto i pozdravi se s ljudima. Sam rad joj ne predstavlja toliki problem, koliko činjenica da će nekog sresti i odgovoriti na uobičajeno pitanje: “Kako si?” Njoj to predstavlja više nego napor.
Socijalna maska
Kad osoba svoje “ja” doživi u različitim kontekstima kao potpuno različite delove sebe, ona ima problem oko razumevanja sebe, ali i izlaganja prema drugima.
Prema definiciji naše “ja” je u normalnom stanju dobro integrisana subjektivna struktura koja objedinjuje naše centralne vrednosti, motive, stavove, emocije kao i naše različite uloge. Razmatrali smo šta je to čini da se ona kao fina osoba oseća toliko umorno od ljudi. Dobronamerno pitanje od strane drugih o njoj ona tumači kao mogućnost da oni vide njeno stvarno stanje, a to je- da ona nije dobro. Taj osećaj ona dugo nosi u sebi i ne želi da se zbog njega pravda, a još manje da zamara druge ovakvim stanjem. Zato razlika između onog što osoba stvarno oseća i što treba da prikaže kao socijalnu masku je zapravo razlika u kojoj se neko oseća kao da negira sebe. Iako kongruencija znači jedinstvo na različitim nivoima persone, inkongruencija u kombinaciji sa maskom koja se stavlja u javnosti stvara dodatni pritisak i nepoželjnost da se pod tim maskama skriva, da bi te drugi prihvatili.
Zašto se tako osećam?
Moja klijentkinja treba da istraži zašto se zaista tako oseća, koliko je to realno osećanje za njen kontekst života, a koliko naučen osećaj? Bilo je važno i da uoči kad je nastao doživljaj da su drugi opasni ili da je neće razumeti.
Ona je ovaj stav gradila postepeno. Malo dete uči pamteći situacije u kojima su njegovi roditelji nešto poručivali ili iskazivali ili radili. Ona misli da je njenim roditeljima oduvek bilo teško, iako su se trudili i borili. Ipak, zaključni stav je bio da su iznevereni i nepravedno oštećeni. U njenoj slici oni se nisu mogli izboriti za sebe, niti prihvatiti u potpunosti druge. Otuda prvi nagoveštaj njenog nepoverenja u osobe oko nje. Kako je generalizacija osnova svakog učenja, vrlo brzo ova iskustva iz njenih sećanja mogli smo podvesti pod nekoliko uverenja.
Ogledanje u drugim ljudima
Filtrirajući događaje, impresije i metafore na psihoterapiji svela ih je na nekoliko derivata: “Ljudi su neiskreni”, “Ljudi su nesretni, iako se prave da nisu”, a krešendo njenih stavova ogledao se u završnom: “Ljudima se ne može verovati”. Usledila je strategija ponašanja koja je neminovno vodila u distancu prema situacijama u kojima sreće ljude. Prvo su to bila povlačenja iz grupe prijatelja, onda od dela porodice, a sada se to vidi u njenoj pripremi da izađe iz kuće, što postaje posebna mentalna procedura. Ova ponašanja držala su bliskost na distanci sa većinom ljudi, osim malog kruga onih za koje je verovala da bi je “podneli takvu”. Ipak, mali prozor sa svetlošću dopirao je sa njenog radnog mesta. Ma koliko je osećala neprijatnost da ode do posla jer je imala fantaziju da će njena negativnost biti razotkrivena, ona je u procesima rada sa ljudima ipak osećala klicu zadovoljstva i kompetenciju. Ovaj prostor obećava razvoj osobe u pravcu samosvesnosti koja će je pozivati na nove zaključke o ljudima i njihovim namerama, kao i ogledanje sebe u socijalnim kontaktima, ne trudeći se nužno da “mora” da ostavi socijalno poželjan utisak, bez straha da će zbog toga biti odbačena. Drugo, pitaće se da li je negativnim osećanjima mesto tamo gde ih je osećala do sada ili je to samo naučeno iskustvo iz prošlosti, koje hoće da razuslovi.
Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener