“U bolesti postajemo stvarni, ogoljeni  i uglavnom prepušteni sebi. Maske padnu i nema se više volje  za tolerisanje drugih na svoju štetu. Upravo to smatram dobrim područjem za razvoj i rast ličnosti osobe koja je obolela…”

Nije baš jednostavno ostati potpuno psihološki stabilan kada naiđu različite životne raskrsnice ili nepredviđene okolnosti koje se tiču samo nas. Ipak, kažu da “snaga se u slabostini ogleda”.
Spoznaja o gubitku zdravlja ili svest da postajemo osoba sa ozbiljnim rizikom poziva nas da u jednom momentu razmislimo o važnim budućim koriacima. Čovek tad obično biva prinuđen da donese  neke važne odluke za sebe i svoj život, koje često podrazumevaju i rizike. Ipak, neminovnost u procesu “okretanja broda” i usmeravanja pramca u novom smeru jeste da osoba ne može a da se ne upita s kakve je obale isplovila, šta je to što je iza nje, šta je to što je do tada radila, mislila, preduzimala ili pak nije,  pa je došla u situaciju u kojoj je trenutno.

Šta će biti sa mnom?

Jedna od čestih stvari sa kojima se srećem u praksi je da kad  klijent iznenada naruši zdravstveni status potraži pomoć psihoterapeuta. Zašto baš tada? Ovo su momenti u životu svakog od nas kad se stvari iz korena menjaju. Prva reakcija je uglavnom snažna uznemirenost, konfuzija, strah ili panika. “Šta se dešava i šta će biti sa mnom?”
Ovo pitanje postavila je sebi i moja klijentkinja koja je više od godinu dana prolazila kroz agoniju  uspostavljanja dijagnoze, da bi konačno otkrila da ima multiplu sklerozu. Specifična autoimuna bolest koja ima svoje faze, proges (i “regres”) zahteva poseban odnos prema životu. Sa novom kliničkom slikom menja se i psihološki status ili stav prema sebi. Uglavnom je negativan, iznenadno bolan sa uverenjem da ovo “nije njoj smelo da se dogodi”. Posebno nije razumela “zašto baš ona?”
Druga osoba je iako je uglavnom uvek bila zdrava, saznala  nakon  nekoliko pregleda, visokog pritiska i infarktnog stanja, da mora ugraditi stent. Ova mala spravica omogućuje da se srčana radnja reguliše u ritmu koji je optimalan i smanjuje rizik eventualnih tegoba. Kompletno iskustvo i bolničko lečenje vratilo ju je sebi na način da se pozabavi sopstvenim životom, razume ga i odluči kako želi da živi dalje.
Treća osoba je obolela od kancera i morala je mununjevitom brzinom da reaguje, operiše se i uz to prođe hemoterapiju. Stvar ne bi bila toliko bolna da je imala podršku.
Ali, šta ukoliko vam se i bližnji u ovim situacijama povuku? Šta ukoliko vas muž napusti baš tad, a deca ne žele da se mešaju ili ne umeju da reaguju ili se svi prave kao da vam nije ništa?

Pravo na sebe

Čini mi se da ove osobe tek u bolesti stidljivo počinju da se pitaju: “Kako sam ja do sad živela?”, “Šta su bile moje želje i aspiracije?”, ” Šta je bilo stvarno, a šta lažno?”, “Šta više ne bih ponavaljala, a šta i dalje radim?”, “Na koji način bih volela da olakšam budućnost?”, “Kako da uopšte razmišljam o budućnosti, kad iznad glave kao da mi lebdi Demoklov mač?”

Prihvatanje situacije

Prihvatanje situacije u kojoj se osoba nađe jeste nešto što zna biti vrlo bitno na početku. Ono što postavljam kao važan cilj jeste da klijent sebe ne smatra manje vrednim ili manje važnim zato što se razboleo.Takođe, nije neophodno gubiti energiju na čuđenje i nevericu oko date situacije, već  prihvatiti činjenicu o bolesti i terapiji koja predstoji. Prihvatiti kontekst u kojem nam se stvari dešavaju znači moći razmišljati i pored anksioznosti koja slobodno lebdi u vezi budućeg ishoda lečenja.

Regulisanje emocija

Biti fizički bolestan ne znači da morate ući u psihološki problem. Bolest kao i bilo koji drugi problem zahteva reorganizaciju misli, novu adaptaciju, ali i moguću odluku da ćete sarađivati. Dakle, možete reći sebi: “Biću priseban, prikupiću informacije i neću otpisivati svoju mogućnost da osećam različite emocije”.
Razumeti i tumačiti sebi kroz šta ste prošli je čini se i najveći izazov. Moje klijentkinje upravo u ovoj zoni traže odgovor.
Jedna je imala vrlo ambivalentne i konfliktne odnose sa majkom u doba mladalaštva. To je išlo do iscrpljujućih konflikata, čak je bila i izbačena iz kuće. Koliko god da je puta to pokušala da ublaži, ovog puta je to i izgovorila.
Druga osoba je tolerisala muža koji je pio i lišio je mnogih zadovoljstava kao žene, ali ona je to tolerisala. Nadala se i verovala da biće bolje.
Treća klijentkinja je bila ljuta na muža koji u braku godinama nije umeo da joj pruži podršku. Konačno, u situaciji kad je saznala da se razbolela način na koji je muž reagovao pokrenuo je kod nje neku vrstu “emocionalniog krešenda” i čini se da ju je njegov  poslednji  gest (ona ga vidi kao udarac), gde je on odlučio da ode baš kada je trebalo da se operiše, zapravo i otreznio.
Važno je da razumemo da živimo na najbolji mogući način. Osoba često nema kapacitet da radi nešto drugo i ukoliko nije  umela bolje, ne treba sebi da to zamera. Zato to zovemo iskustvom. Kad situacija prođe, iz neke druge perspektive i sa vremenske distance “posložimo karte” i sagledamo kako smo živeli. Interesantno i možda zabrinjavajuće je da tek tad mnogi sebi i daju dozvolu da razmisle o sebi. Odvaže se da to pravo uzmu, a da pri tom po prvi put ne osete krivicu.

Da li ste na svojoj stani?

Fizička bolest ume da zaustavi osobu i mentalno, da izazove snažne  psihološke reakcije. Ono što je druga strana medalje je što u bolesti postajemo stvarni, ogoljeni  i uglavnom prepušteni sebi. Maske padnu i nema se više volje  za tolerisanje drugih na svoju štetu. Upravo to smatram dobrim područjem za razvoj i rast ličnosti, tj. osobe koja je obolela.

Nova snaga u slabosti

Svaka od ovih osoba u psihoterapiji došla je do važnih otkrića, koja su ih navodila da deluju u skladu sa sobom, kao  i  da donesu neke nove odluke tipa: “Ne moram više da smatram sebe manje vrednom jer bolujem od hronične bolesti. Hoću da živim koliko mi mogućnosti dozvoljavaju.To znači da sebe neću prisiljavati da radim nešto što nije u skladu sa mnom.”
Druga osoba je napravila jasnije granice sa drugima i prestala da spasava ili toleriše neprijatne ispade muža. Bila je sama sebi važna i počela je da organizuje svoje vreme.
Treća osoba je  odlučila da izađe iz koncepta samosažaljenja i krene da primećuje male stvari za koje do tad nije imala vremena. Pomirila se sa činjenicom da neće doživeti zlatnu svadbu kao njena bebi siterka. Dan je bio neobično dug u odnosu na njen prethodni tempo, a ona je dobila šansu da smisli svoj novi ritam u punoj svesti, pitajući se šta je to što joj prija. Počela je da šeta do posla i oseća lepotu u tome. Prateći ova, na nekom nivou egzistencijalna  iskustva, setila sam se reči i Sv.Ap.Pavla koje su zapisane u 2. Poslanici Korinćanima…”Jer snaga se u slabosti usavršava…”.
Ukoliko  taj proces prođemo svesnije možemo postati i bolja osoba. Jer bolest možda čak i više nego druge stvari ume da oplemeni.

Maja Pavlov, psihoterapeut